Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


Svi smo svje­do­ci uz­bur­ka­ne si­tu­a­ci­je u Cr­noj Go­ri. Ima do­sta bit­nih pi­ta­nja o ko­ji­ma se raz­li­či­to mi­sli. Po­đi­mo obr­nu­to od hro­no­lo­škog re­da: jed­ni su či­ta­vog lje­ta 2015. go­di­ne tra­ži­li sve­na­rod­ni re­fe­ren­dum o od­no­su sa NA­TO-om; Vla­da je to „pre­lo­mi­la“ na svoj na­čin. Za­tim je na­i­šlo vla­di­no uvo­đe­nje sank­ci­ja Ru­si­ji, pa re­zo­lu­ci­ja ve­li­kih o Sre­bre­ni­ci. Oče­ki­va­na kri­za od­no­sa ri­je­še­na je i mi­mo Vla­de i osta­log jav­nog mnje­nja. Pa je na­i­šla, za­tim, i kam­pa­nja za pri­jem ta­ko­zva­ne dr­ža­ve Ko­so­vo u UNE­SKO. Vla­da je, opet, ima­la dru­ga­či­je mi­šlje­nje – od op­štena­rod­nog ras­po­lo­že­nja u Cr­noj Go­ri. Po­tom su na­i­šle du­go na­ja­vlji­va­ne i do­bro or­ga­ni­zo­va­ne de­mon­stra­ci­je ko­je su kul­mi­ni­ra­le 24. ok­to­bra 2015. go­di­ne u Pod­go­ri­ci. Opet su se po­ja­vi­le raz­li­ke u ocje­na­ma, pa i u pro­cje­na­ma o bro­ju de­mon­stra­na­ta: jed­ni su go­vo­ri­li da ih je oko 2.500, a dru­gi da ih je bi­lo pre­ko 20.000. Raz­bi­je­ne su po­put ne­ka­da­šnjeg „Mi­lo­srd­nog an­đe­la“. Ali kao što se vi­di, ni­je pre­stao ot­por. Na­pro­tiv. Boj­ko­to­van je rad Skup­šti­ne Cr­ne Go­re. Po­tvr­di­lo se sta­ro na­ro­vo­u­če­ni­je: što ve­ći te­ror – ve­ći je i ot­por.
Vi­dje­lo se to i na pri­mje­ru ne­mi­lih zbi­va­nja oko je­zi­ka i pi­sma ko­ja tra­ju u kon­ti­nu­i­te­tu od po­ja­ve ove kri­ze. Po­ste­pe­no u Cr­noj Go­ri ne­sta­ju – i je­zik i pi­smo ko­ji su bi­li u upo­tre­bi ot­kad je ovaj na­rod po­čeo da zbo­ri i ot­kad se na­u­čio pi­sme­no­sti. Kao da ih ni­ka­da i ni­je bi­lo u Cr­noj Go­ri. Na­o­či­gled svih, pr­vo su ne­sta­ja­li u ško­la­ma – za sve uz­ra­ste. Je­zik i pi­smo ne­sta­ju i u slu­žbe­noj upo­tre­bi – iako im va­že­ći Ustav Cr­ne Go­re ga­ran­tu­je po­sto­ja­nje. Bez­ma­lo u sva­kom gra­du Cr­ne Go­re – na jav­nim mje­sti­ma, do­mi­nant­na je la­ti­ni­ca. Mno­gi na­uč­ni sku­po­vi naj­re­pre­zen­ta­tiv­ni­jih cr­no­gor­skih na­uč­nih in­sti­tu­ci­ja če­sto se oba­vlja­ju na stra­nim je­zi­ci­ma. Bez­ma­lo i sva iz­da­nja na­ših iz­da­va­ča ima­ju re­zi­me – sa­mo na en­gle­skom je­zi­ku; ne­ka­da su bi­la još i na ru­skom i fran­cu­skom. I, oba­ve­zno, na srp­skom je­zi­ku i pi­smu.
Ni­ko ni­ko­ga ni­je ni pri­u­pi­tao za ime no­vog je­zi­ka: cr­no­gor­ski ili bo­šnjač­ki, na pri­mjer. Čak se ni­je zna­lo ni ime tog je­zi­ka: ple­men­ski, od­no­sno: ka­tun­ski, bo­ke­ški, do­njo­kraj­ski, dur­mi­tor­ski itd. Bit­no je sa­mo da je­zik ne bu­de, ka­kav je vje­ko­vi­ma bio- srp­ski je­zik. Ni­ko od lin­gvi­sta ni­je kon­sul­to­van za ova­kve „re­fo­r­me je­zi­ka“, iz­u­zev „pre­le­ta­ča“ u lin­gvi­sti­ci, ko­ji su kom­pro­mi­to­va­li stru­ku, po­put „pre­le­ta­ča“ u po­li­ti­ci, ko­ji su kom­pro­mi­to­va­li sva­ku ozbilj­nu po­li­ti­ku. Svo­je­vre­me­no je Do­sto­jev­ski upo­zo­ra­vao da će oslo­bo­đe­ni slo­ven­ski na­ro­di is­pod tur­skog jar­ma vr­lo br­zo za­bo­ra­vi­ti na po­moć ko­ju im je pru­ži­la Ru­si­ja u bor­bi za oslo­bo­đe­nje: „... Ru­si­ja tre­ba ozbilj­no da se pri­pre­mi za to – da će svi ti oslo­bo­đe­ni Slo­ve­ni – sa za­no­som po­ju­ri­ti u Evro­pu, za­ra­zi­će se do gu­blje­nja svo­je lič­no­sti – evrop­skim for­ma­ma... Iz­me­đu se­be – te ze­mlji­ce će se vje­či­to sva­đa­ti, vje­či­to jed­na dru­goj za­vi­dje­ti i jed­na pro­tiv dru­ge in­tri­gi­ra­ti. Ra­zu­mi­je se u tre­nu­ci­ma ne­kog ozbilj­nog zla – svi oni će se Ru­si­ma obra­ća­ti za po­moć.“
Još tu­žni­ja je sud­bi­na na­šeg pi­sma na ko­me su štam­pa­na sva dje­la na­še bo­ga­te kul­tur­ne ba­šti­ne. Ći­ri­li­ca je na­še pi­smo od vre­me­na Ći­ri­la i Me­to­di­ja – pri­je vi­še od 1.000 go­di­na. I da­nas uži­va Usta­vom Cr­ne Go­re za­ga­ran­to­va­nu za­šti­tu. Odav­no je naš va­že­ći Ustav, me­đu­tim, mr­tvo slo­vo na pa­pi­ru; ni­ko ga ne po­štu­je. A naj­ma­nje oni ko­ji su ga pro­klo­mo­va­li i sve­ča­no pro­mo­vi­sa­li.
Sa­da je na red do­šla i „re­for­ma“ cr­kve u Cr­noj Go­ri. I to ne iz cr­kve, već od istih „usta­vo­bra­ni­te­lja“ pi­sma i je­zi­ka. Ša­lju po­ru­ke vjer­ni­ci­ma da nas ne­će cr­kva ve­zi­va­ti za Bo­ga. Mno­go „pro­spe­ri­tet­ni­ja“ je ve­za sa NA­TO-om. On će nas „šti­ti­ti“ od onih NA­TO-va­ca ko­ji su si­ja­li smrt 1999. go­di­ne i ko­ji su ta­da una­za­di­li na­šu do­mo­vi­nu za 100 mi­li­jar­di do­la­ra.
I sve te na­ve­de­ne raz­li­ke u pro­cje­ni i ocje­ni ak­tu­el­ne si­tu­a­ci­je – vla­sto­dr­šci kva­li­fi­ku­ju di­ja­lo­gom. Na­sil­ni­ci ne tr­pe di­ja­log; tra­že ap­so­lut­nu po­slu­šnost. To su po­ka­za­li ne­mi­ri u Pod­go­ri­ci 24. ok­to­bra 2015. go­di­ne. A ta­mo iz du­bi­ne isto­rij­ske pro­šlo­sti Cr­ne Go­re sna­žno od­je­ku­je i upo­zo­ra­va na­rod­na mu­drost i na­rod­na opo­ru­ka, na­rod­na fi­lo­zo­fi­ja: što je ve­će na­si­lje – ve­ći je i ot­por.